Први поуздани историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у ком се каже да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа.

Према неким мишљењима име је добило према ријечима – neve signe– снијежна пустиња. Према другом тумачењу Невесиње је добило име по љековитој биљци, која се старословенском језику звала – delesile – девет сила, што указује на љековиту моћ биљака. Ова ријеч, са малим варијантама чује се и данас у више словенских језика, па и у нашем – као девесиљ, невесиљ и невесињ, према ком облику је и дошло до назива Невесиње.

У римско доба кроз Невесиње је ишао пут из долине Неретве на Биоград и Заборане, за сарајевско поље, што говори о значају овог простора и у том времену.
Управо тим старим римским и средњовјековним путем, на Заборане из правца Сарајева у прољеће 1465. године дошли су Турци и успоставили свој логор у Невесињском пољу одакле су даље кренули у освајање Гацка, Билеће и Требиња.

Историја XIX и XX вијека испуњена је ратовима за слободу и уједињење. Невесињска пушка је догађај који је ово мјесто уврстио у уџбенике опште историје свих земаља свијета. Представља буну и устанак који је врло брзо прерастао у велику источну кризу – питање даљег опстанка турске царевине на Балкану. Бунама и устанцима претходио је сабор и договор главара код манастира и цркава. Тако је било и пред почетак „Невесињске пушке“, 08. септембра 1874. године код Цркве Вазнесења Пресвете Богородице, гђе је одлучено да се крене са устанком у прољеће наредне године.
Шта обићи?
– Споменик хајдуку и вођи невесињске пушке на Моринама, Пери Тунгузу
– Споменик у Крековима – мјесто у којем је буна почела
.