Подручје данашње Бање Луке и њене околине од најстаријих времена било је повољно за насељавање и живот, о чему најбоље свједоче археолошки налази остатака материјалне културе људи који су некада живјели у овим крајевима.

У предримско доба подручје Бање Луке и њене околине припадало је територији илирског племена Мезеја. Римљани су их покорили почетком нове ере, наметнули своју власт и одржавали је јаким војним и административним апаратом. Антички путни правац Salona(Солин) – Servitium (Градишка) пролазио је кроз данашњу Бању Луку гдје су Римљани изградили војни логор, уз који ниче и цивилно насеље (Castra). Временом прераста у веће градско насеље са војним, цивилним, сакралним, привредним и административним садржајима. Уз љековите изворе бањалучке котлине Римљани су пронашли и мјеста за одмор и разоноду, јер и они су, свакако, знали да уживају у природним љепотама нашег града.

Са пропашћу римског царства отишли су и Римљани, а на разорена огњишта, по први пут у овим крајевима, населили су се наши преци Словени у V и VI вијеку. Средњовјековни живот у околини Бање Луке је бујао, али о функционисању насеља или тврђаве на самој локацији Бање Луке извори и археолошки материјал не дају податке. Ни само име града не помиње се све до у сутон средњег вијека, 1494. године, а један од посљедњих докумената из периода Јајачке бановине из 1527 – 1528, говори о Андрији Радатовићу заповједнику који „због неодлучности и заплашен запали тврђаву Бањалуку којој је био на челу, заједно са градом који се протеже надугачко поред обје обале ријеке Врбас и склони се на сигурно“.

Године 1528. Бања Лука је пала под турску власт, која је трајала готово пуна четири вијека. Бањалука турског периода, настала на мјесту малог средњовјековног насеља, развијала се за тадашње прилике убрзаним темпом. Ускоро је попримила изглед развијеног средишта оријенталног концепта, са чаршијом у Горњем Шехеру (Српске Топлице) која је била привредно, трговачко и друштвено средиште. Године 1580. Бањалука је изабрана за сједиште босанског пашалука, а стамбене четврти, махале, ницале су изнад Врбаса и Сутурлије и том приликом поштован је само један неписани урбанистички закон „право на видик“ право на поглед на ријеку. Турско – аустријски сукоби крајем XVII вијека означавају крај успона тадашње Бањалуке. Ратним страдањима 1688 – 1690 године, којом је приликом град спаљен и уништен, услиједиле су „црне године“ у животу Бање Луке. Тада су глад и болест немилице харале и узимале тешки данак.

Од средине XIX вијека, карактеристичном по бројним немирима, бунама и тежњи становника за ослобођењем од турске доминације, осјетиле су се крупније социјалне, политичке и привредне промјене. У том посљедњем кратком периоду турске владавине, са изградњом пруге Бања Лука – Добрљин (1872/1873), стигло је у Бању Луку много странаца, инжињера и градитеља. Неколико година раније, стигла је још једна организована група странаца – траписти. Њиховим насељавањем у Делибашином селу отпочела је и индустријализација на сјеверној периферији града. Траписти су саградили млин на Врбасу и покренули погон за производњу сира. Изградили су пивару, ткаоницу сукна, а можда најзначајнији подухват траписта био је покретање електране на Врбасу, од које је град добио расвјету 1902. године.

Неспособност и дотрајалост турске власти видјеле су се на сваком кораку, а насиље власти према народу била је све чешћа појава. Одлукама Берлинског конгреса 1878. године одлучено је да Аустроугарска анексира Босну и Херцеговину и заведе ред у тим земљама. Своју колонијалну и експлоататорску политику окупатор је настојао прикрити пред очима свјетске јавности. Приступио је изградњи и отварању одређеног броја културних институција и модерних школа европског типа. Тих година у Бањој Луци је покренут лист „Развитак“ када се по први пут у овом граду појавио један политички лист који је заступао народне интересе и први књижевни часопис који ће и у каснијим временима служити као подстрек за књижевни рад. Ови догађаји одразиће се и на трансформације у урбанистичкој структури града. Уочава се територијално ширење Бање Луке, настављено сјеверно од Црквене гдје нови дијелови града попримају европски изглед потискујући до тада доминантне оријенталне одлике.

Године 1918. дошао је крај аустроугарске владавине. Исте године створена је Краљевина СХС која убрзо постаје Краљевина Југославија. Од тада Бања Лука постаје центар политичког и културног живота цијеле Крајине, а 1929. године и главни град Врбаске бановине. Тих тридесетих година прошлог вијека, за вријеме бановања Светислава Тисе Милосављевића, средишњи дио града је значајно измјенио свој изглед. Град добија своје најљепше грађевине и претвара се у крајишку љепотицу, како и данас зову Бању Луку. Уз новосаграђену Српско православну цркву Свете Тројице, подигнута су здања Банске управе, Банских двора, а нешто касније и зграда Хипотекарне банке (данас Палата Републике). Хотел „Палас“, савремени угоститељски објекат изграђен је 1933. године преко пута централног парка, урађеног у стилу француских паркова са павиљоном за музику и водоскоком. Соколски дом изграђен је 1934. године, исте године када и Дом краља Петра IОслободиоца у којем су поред позоришта били смјештени музеј, друштво „Змијање“, те Народна библиотека са фондом од 6000 књига. У овом периоду јавља се велики број новина као што је „Крајишки Дневник“ те дневник „Нова штампа“, а потом и „Врбаске новине“. Културна ревија „Књижевна Крајина“ покренута је 01.01.1931. године.

Након Другог свјетског рата Бања Лука се као град несметано ширила и развијала. Никле су многе градске четврти са тада модерним вишеспратницама. Настале су нове улице, а удвостручила се и дужина бањалучких дрвореда, који су од увијек представљали неку врсту заштитног знака , препознатљив симбол града на Врбасу. Велика несрећа задесила је Бања Луку у јесен 1969. године. Те године град су погодила два разорна земљотреса, међутим, уз помоћ југословенске и међународне заједнице врло брзо је започела изградња данашње Бањалуке. Почетком 90-тих година наступио је период стагнације и затишја на свим пољима живота, изазван грађанским ратом на просторима Босне и Херцеговине. Али, за кратак период град је оживио и почео поново да се развија и шири, као најзначајнији привредни, културни, финансијски и универзитетски центар Републике Српске.