Нови Град је у својој дугој историји, више од 20 пута био до темеља разаран и поново обнављан. Овај град, о коме су се први писани документи појавили 1280. године, према записима француског историчара Шарла Дила, дуги низ година је био додирна тачка западног и источног свијета.

Три пута се селио са једне обале Уне на другу, а према сачуваним мапама и цртежима остали су трагови 20-ак различитих локалција града. Једном би био подигнут на Кулском брду, други пут уз обалу Уне и Сане, а онда опет на брду и коначно на ушћу Сане у Уну.

У просторијама Музеја налази се копија повеље благајских кнезова Бабоњића, која датира из 1280. године, а чији се оригинал чува у државном архиву у Будимпешти. Према овој повељи, ондашње утврђење на Кулском брду звало се „Castrum Novum“ (Нови Град). Према старој графици Нови Град је омања тврђава са високом четвероспратном кулом, једним бастионом, одбрамбеним бедемом и двије зграде: једна за посаду, а друга за властелу. Тврђава је, према процјени историчара, подигнута 1250. гoдине на рушевинама римске стражарнице, да би прво разарање доживјела у XVI вијеку, у вријеме кулминације турских упада у Поуње. Касније, град је у свакој бици разаран, али се увијек, као феникс, дизао из пепела.

За вријеме Аустро-Угарске владавине у Босни и Херцеговини 1895. године град је добио име Нови Град. Преко Уне и Сане водили су велики дрвени мостови, које су грађани, нарочито новљански ватрогасци, морали бранити од подивљалих прољетних и јесењих вода приликом сваке поплаве. Из тих разлога 1906. године изграђен је велики унски кеј који убрзо постаје један од симбола града на Уни и Сани.

Нови Град jе имао прву жељезничку станицу на првој босанско – херцеговачкој прузи 1872. године, што му је давало значајне културне и привредне предности у односу на остала крајишка мјеста.