Манастир Папраћа
Манастир Папраћа је од Ловнице удаљен 12 km и налази се у истоименом селу на путу Зворник-Шековићи. Кроз манастирско двориште пролази извор Спрече, а оближња планина Борогово даје манастиру посебну љепоту. Са трпезаријом од око стотину мјеста манастир има могућности за организовање разних скупова, за шта су посебно заинтересоване невладине организације. Неке већ одржане сједнице почињале су молитвом настојатеља манастира.
Према једном народном предању манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови, а према другом, манастир је задужбина жупана Вукана који га је подигао у знак покајања што је намјеравао промијенити вјеру. У епској пјесми манастир се помиње као задужбина Стефана Немање, а једно предање о четири сестре српског «цар Шћепана» говори да је свака саградила по једну цркву (у Тавни, Папраћи, Ловници и селу Цикотама).
Крај у коме се налази Папраћа био је насељен од давнина, о чему свједоче пронађени римски новчићи, многи стећци средњовјековних гробаља, али и старо утврђење Перин-град. Први писани записи о манастиру налазе се на јеванђељу из 1551/52. године, које је игуман манастира добио из Русије. Сматра се да је данашња манастирска црква подигнута 1551. године и да је њену градњу помогао и руски цар Теодор Ивановић. Монаси овог манастира и у каснијим временима тијесно су сарађивали са руском црквом.
Послије аустријско-турског рата и Папраћа је запуштена, а напуштено манастирско имање добио је турски спахија Ферхат бег из околине Будима, који је, оставши без имања у Угарској, дошао у босански пашалук. Обнова манастира везује се за 1853. годину и име хаџи-Захарија Поповића, свештеника из Осмака, који је мало звоно за цркву донио чак из Русије.
Црква манастира Папраћа је највећа црква у Босни и Херцеговини и представља достигнуће архитектуре моравске школе градње. По својој триконхној основи сличан је познатим манастирима у Србији – Манасији, Раваници, Љубостињи. Живопис манастира није адекватно сачуван, али и он упућује на одлике моравске умјетности.