„Жена је попут врећице чаја.

Не можете да кажете колико је јака

док је не ставите у врелу воду.“

Еленор Рузвелт

Кад вам се у 7 дана посложе два путовања (Требиње и обилазак НП Сутјеска), прво које прижељкујете и планирате још од почетка године и путујете са групом, друго које се као идеја појавило овог љета, путујете индивидуално, онда вам не треба много ствари за путовање, јер утисци су оно што ће вас заправо водити кроз дане.

Сваки сусрет са НП Сутјеска је прилика да се на мјесту, на којем природа показује колико су важнији њени закони од људских издува глава од сувишних мисли. И вратите се кући смјелији, без терета који би вас спутовао на вашем даљем путовању. Још кад уз то се на путовању сусретнете

са људима први пут, а имате осјећај као да се од раније познајете, тада засвира симфонија са нотама храбрости, уз помјерање граница. Колико различитих разговора се скупи у кошару меморије за три дана.

Пут до НП Сутјеска је водио из Требиња ка Фочи возећи се у минибусу, гдје су ме на аутобуској станици дочекали моји домаћини Младен и Никола, одвезивши ме до хотела у којем ћу бити смјештена. Ту упознах човјека у потрази за балансом који је преходао невјероватан пут непознати и познати, невидљиви и видљиви, проживио живот клацкајући се између многих крајности, а који умије сјајно да кува и у кувању налази смисао једноставности постојања. Разговор вођен са Данком ме је вратио у неко раније вријеме, кад о филозофским темама и трагању за собом разговарах са људима, чији родни лист је биљежио много више љета у односу на родни лист мог домаћина.

Тог првог дана предахнух око сат времена, а онда заиграна једва дочеках да са Нином и Николом кренем на Зеленгору. Дошло је вријеме да гојзерице купљене на мушком одјелу на сам дан путовања буду испробане на терену. Вожња аутомобилом трајаше око два сата, па имах прилику да се кроз разговор боље упознам са Нином. Женом, којој је Универзум невјероватно слагао животне околности, а чији простор-вријеме поред Николе испуњавају два млађахна бића, једно изузетно зрело, а друго заиграно. У неком тренутку наш разговор прекида Никола говорећи да стижемо на своје прво одредиште – језеро Доње баре и започиње причу о Зеленгори.

Преходавши пут преко поља, кроз шуму преко корјења, дођосмо на видиковац Борић. Видиковац Борић, оставља без даха, а и вјетар који у појединим тренуцима јако дува. Посебан тренутак утиснут у меморију се догодио док се спуштах стазом, куда често ходе дивокозе, a које нисмо овај пут имали прилику да видимо. Гледам околину, дивим се висини, какво узвишено мјесто Природе, какво стратешко мјесто. Фасцинантно, а није да ме је лако оставити без текста, но Зеленгори је то пошло за руком. Мјесто Слободе и Мира, бивствовања, идеално за самовање, сабирање утисака и слагање мисли.

До краја путовања много ће тога измамити мој осмијех, но овај видиковац би био на првом мјесту, да сутрадан нисам крочила Перућицом.

Кратко се задржасмо још поред језера Доње баре гледајући како бонацу замјењује  таласање, након чега се вратисмо у хотел, а тамо нас је сачекао Данко са вегетаријанском вечером.

Други дан је водио у Перућицу, до Драгош седла и видиковца Скакавац. Док стајах на тој тачки ни не слутих каква ме стаза очекује до водопада, а Ратко бијаше мој водич кроз дан.

Младић, којем вјеровах апсолутно, посебно кад видите  са каквом лакоћом корача кроз шуму, помислите да је све лако и могуће. И данас док пишем овај текст ми је лудо шта сам успјела да преходам, захвљујући Ратку, на путу до водопада Скакавац. Било је тренутака кад га питах да ли да одустанем, јер последњи дио етапе је с једне стране кратак у односу на оно што раније преходасмо, али с друге стране прилично захтјеван за спуштање. Но, како то обично бива Универзум никоме не остаје дужан, па тако се увијек врати оно што дајемо. Кад водим групе ка некоме узвишењу увијек има неко коме пут није једноставан, но са мном нема одустајања, онај ко има воље, а сумња да ће успијети из здравствених разлога ће 100% доћи на одредиште, јер ограничења  су само у нашим главама. У повратку још посјетисмо  Пјешчане пирамиде гдје уживах у тренутку мира, док само лишће лагано трепери.

Трећи дан је освануо и договорено је дружење са господином Сретеном, код кога ћу имати прилику да јашем. Првобитни план је био да се крене ка Трновачком језеру, но како нам временска прогноза не бијаше наклоњена, јер постојаше добре шансе да нас магла обавије, појавила се нова визија како би дан требао изгледати, а то је подразумјевало јахање. Испоставило се да је то добра одлука, јер након Перућице, тијелу је био неопходан дан са лакшим изазовима.

Мој водич за овај дан бијаше Никола, са којим у разговору схватих да нам преходани животни пут, који нас изградише као личности морао водити кроз сличне предјеле. Исти ставови, размишљања уз исте изговорене реченице, а слични изазови на путу. Бијаше занимљиво претрести поједине животне тренутке са неким ко није у мојој глави, гдје се поново заплела прича о спелеологији, о којој мним још од прошле године. При томе напокон научих своје оријентире: Маглић, Волујак и Зеленгору да смјестим у простор.

Прије јахања смо обишли цркву Успења Богородице у мјесту Луће за коју тврде да је једна од најстаријих православних вјерских објеката на овом подручју, те Врбницу – ваздушну бању.

Сусрет са коњима, упознавање прође много лакше него што замишљах, а након чега је услиједило јахање, које је са једном паузом трајало око сат и по. Лаганији темпо бијаше одличан за процес прилагођавања нечему новоме, бијаше ту и краћих галопа, но тренутак који побјеђује је кад сам са господином Сретеном дошла на врх падине, а одатле се пружа поглед на она моја три оријентира. Тај поглед, који не очекујете на падини оставља утисак.

Док уживам у погледу замишљам како би било занимљиво остварити једну жељу стару неколико година. Кажем за себе да сам „јужњачка душа“ и да бих могла живјети у граду недалеко од мора, гледајући у винограде или у граду који је на обали мора, те да ми снијег уопште не би недостајао. Но, једну зиму бих вољела провести на планини блокирана сметовима снијега, откривајући у којој мјери сам пронашла мир у себи и да ли би могла издржати „ограничена“ у времену и простору са неколицином људи око себе или само са једном особом.

Вече прије повратка кући друштво се окупило да пресаберемо утиске и видимо куда би нас могла водити будућност. Те вечери се указала прилика да напокон искоментаришем долазак са Младеном, са којим сам остварила први контакт у вези са овом путешествијом. До данас нам није јасно како је дошло до нашег повезивања, једноставно постоје сусрети, који се требају десити. Чак смо кратко успјели да претресемо моју научну тезу, која ће ме вјероватно вратити на постдипломске студије из кривичног права. Срдачност са којом сам дочекана и приступ кроз преходана три дана ми показују да сам на правом мјесту, са правим људима у правом тренутку.

Кад би покушала да објасним некоме како бих описала ово путовање, рекла бих да је ово истраживање на којој тачки пута се налазе моје границе и откривање да границе не постоје изван мене, као и потврда да кад се повежемо са правим људима и тамо гдје би постојао зид појављују се врата.

Бојана Кнежевић #activeholidaysbosnia