Мост на Дрини, Вишеград
Вишеградска ћуприја саграђена је у времену од 1571. до 1577. године по жељи и наредби великог везира у Османском царству, Мехмед паше Соколовића. Он је један од великих војсковођа и великих градитеља поријеклом из Босне, села Соколовићи поред Рудог, као и његов мост који представља ремек дјело тадашњег градитељства. Грађен је према нацртима чувеног турског архитекте, Коџа Мимар Синана. Легендарни камени мост симбол је града Вишеграда и „главни лик“ романа „На дрини ћуприја“, славног нобеловца Иве Андрића.
Под заштитом је УНЕСКО-а од 2007. године.
„Змијањски вез“, свјетско културно добро
Сматра се за најстарији ручни вез на Балкану, специфичан по техници покрстице и увијек је тамноплаве боје, а од 2014. године, налази се на УНЕСКО-вој репрезентативној листи нематеријалног културног наслијеђа. Са Змијања је, подручја сјеверозападне БиХ којег одликују неукротива љепота вјетра и висоравни планине Мањаче, а од заборава вез чувају вјеште руке крајишких везиља и презентују КУД-ови кроз народне ношње и игре са Змијања.
Трагом СТЕЋАКА – Херцеговина, Република Српска
Кроз Херцеговину су у средњем вијеку и турско доба пролазили и трговци и дипломате и војске и каравани од Цавтата до Дубровника преко Требиња, Билеће, Гацка, Фоче, Горажда и Вишеграда за долину ријеке Дрине, ка разним мјестима. Оставили су безброј њемих свједока за собом, насеља и градове, средњовјековне утврде и надгробне споменике у народу познате као СТЕЋЦИ.
Стећци чине јединствени духовни, умјетнички и културни феномен. Представљају средњовјековну умјетност, откривају начин размишљања и сензибилитет цијеле епохе, а својом величином и украсним елементима свједоче о снази, положају и утицају оних над чијим посмртним остацима су подизани. Да ли су подигнути по њиховој жељи или у њихову част Стећци или Мраморови са епитафима нам то откривају!?
Некрополе стећака Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Хрватске уписане су на UNESCO -ву листу културног насљеђа 2016. године, њих тридесет. Од тога двадесетдвије налазе се на територији Босне и Херцеговине, у земљи са највећим бројем стећака, њих приближно шездесет хиљада.
Невесиње је општина са највећим бројем стећака у бившој Југославији, а највећа некропола стећака (452) налази се у селу Крекови на локалитету Калуфи. Неки од стећака украшени су и истичу се симболи хришћанске умјетности, паганских времена, али и других култура.
„Брање траве Иве на Озрен планини“
У средишњем појасу Републике Српске, у централном сјеверном дијелу БиХ смјестио се град Добој. Град је утемељен и развијао се у подручју једне шире географске зоне побрђа, преко које се планине Балкана благо спуштају у низије Паноније. Језгро насеља је дио долине ријеке Босне и по њеном рубу, најнижих огранака планинских масива Крњина, Озрена и Требаве.
Ово је простор који је од давнина бивао комуникацијска спона Панонског и Јадранског басена, те Западне Европе и централног Балкана. Мрежа је многих путева, а становништво Озрена из околних села задржало је трагове и далеке народне обичаје.
Један од најљепших врхова Озрена је Гостиљ са 773 м.н.в., окупљалиште планинара, параглајдера и бројних излетника, локалног становништва Добоја и околине. Ово је мјесто на ком се одржава манифестација „Дан чаја на Озрену“, а посвећена је брању траве Иве. На падинама Гостиља и његовом врху, уз пјесму, ношњу и народну игру, сваке године 11. септембра, на дан Усековљења главе Св. Јована Крститеља, вјековна је пракса брања траве Иве као и вјеровање о њеној изузетној љековитој моћи уколико је на тај дан убрана.
Данас је, и више од тога, Свјетско културно наслијеђе (UNESCO, Репрезентативно нематеријално културно наслијеђе човјечанства, 2018), чувар озренске баштине и везивни фактор многих група, јер знатан дио учесника манифестације није са Озрена. Убрана ива користи се током године кроз чај или се потапа у ракији, а дио је народне медицине и велики ужитак.
