Од данас ћемо у Новостима имати нову рубрику – текстове наше драге Бојане Кнежевић: правнице, књижевнице, будућег турстичког водича…једноставно заљубљеника у путовања.

Она ће нам покушати дочарати неке од наших најљепших дестинација кроз оно највриједније : лично искуство и фотографије, а све упаковано кроз игру ријечи какву само књижевници познају….

Уживајте!!!

Прва прича „ДОК СЕ ВИДИЦИ ШИРЕ, ХОРИЗОНТ ОСТАЈЕ НЕИСТРАЖЕН“  нам долази из Пецке <3

„Нису сви који лутају изгубљени.“

Ј.Р.Р. Толкин

У човјековој природи је да га зове ново и непознато, па тако вођени истраживачким заносом тежимо да истражимо крајеве, државе и пространства изван граница наше земље.

Но, у ово доба короне и затворених граница ум путника ипак остаје слободан и неспутан, а лутање се наставља упознавањем своје земље.

Једна таква прилика ме одвела на излет у Пецку и то послије нанизаних кишних дана сунце нас је почастило својим присуством, а та ријетка привилегија је више него искориштена тог дана.

Занимљиво је како се свакодневно можемо сретати са истим људима, но ношени обрасцима немамо прилику да једни о другима сазнамо нешто више. Овај дан је прошао у разговорима са друштванцем са посла, а за некога ко саговорништво и бесједништво види као високоцјењене врлине или вјештине, радост се није могла измигољити.

Пецка – сеоце са око 100 житеља асоцира на миран кутак и  буди жељу да се истражи, но како имах само неколико сати за упознавање Пецкиних могућности, онда је фокус стављен на оно што ме највише покреће, а то је пјешачење – до извора Сане. Проникнути у извор ствари је више него инспиративно. Док нас окружује зеленило, неки необичан мир се појавује и у нама, као и осјећај да смо усклађени са природом.

Пут до извора није претјерано дуг, око 6,5 километара, није ни нешто специјално захтјеван и може се преходати као у нашем случају у подне, но нема потребе за тим, боља опција је кренути ујутру и читав дан провести код извора.

Дрвени мост даје наслутути да нас од одредишта дијели неколико корака,  а док корачах том помало нестабилном конструкцијом пробуди се дјечија заиграност. Клупе, које су нас дочекале са другу страну пружиле су прилику да предахнемо прије повратка, док вријеме, које је било предвиђено за ручак казаљке су одавно преходале.

А кад се вратисмо у „Пецка – виситор центер“ пронађох нешто вегетаријанско за себе, што не бијаше тешко, будући да је наш домаћин Боро вегетаријанац. Започесмо причу и сазнајем како сву храну, која се нађе на њиховој трпези сакупе у природи или набаве у селу. Оно што ме је посебно привукло је окомито корачање, које није моја вјештина, а било би занимљиво истражити пењачке стазе, као и посјетити Пецку на јесен кад је у току школа гљиварења.

Но, најјачи утисак, који понесох из разговора је спознаја колика је снага људске воље и како ентузијазам може удахнути живот у овај мали кутак наше планете и потврдила се она чувена мисао да појединац може много тога учинити у свом микросвемиру.

Пише : Бојана Кнежевић

Посјетите и ФБ страницу Центра за посјетиоце Пецка: Пецка