ВИШЕГРАД – АНДРИЋГРАД – ВИЛИНА ВЛАС – МАНАСТИР ДОБРУН

 „Само они који ће ризиковати да оду предалеко

могу да открију колико далеко може да се оде.“

Т.С. Елиот

Свако путовање је низ испуњених тренутака нашег живота. Кажу да нико не полази на пут без разлога, а још мање су могућности да се вратимо исти какви на пут кренусмо. Мене је ово путовање довело до нове тачке постојања и помогло ми да будем још смјелија, одлучнија и храбрија у намјери да помјерим своје границе. Обично путујемо како би открили да ли ће се нешто промијенити извана кад се вратимо, за нас знамо сигурно да нећемо остати исти.

Послије дуго времена кренуло се на једно групно путовање, које тражи прилагођавање другима људима, а у мом случају ту се нашао и додатак звани одговорност.

Како се суочавамо са изазовима, новим, непознатим ситуацијама, околностима тако растемо, ми, наша Душа и то изграђује наше самопоуздање, а зна се десити да успијемо и себе изненадити својим синхронизаним вјештинама.

Невјероватно је колико је лакше учити кроз праксу, опипљиво, видљиво, него сједити гледајући у једну тачку, замишљајући.  Како спремам испит за туристичког водича, покушавам утиснути у меморију поприличан број културно – историјских споменика, како фотографски, тако и текстуално. Захваљујући путовањима ове године имам их прилику видјети, уз то их могу боље доживјети, а касније и представити другима кроз причу, која корача са сваким од тих локалитета на којима се скрива, односно открива културно-историјско насљеђе. Сва моја пажња до прошле године, док се не пријавих за полагање испита бијаше усмјерена на  истраживање простора ван граница наше земље, но како кренух спремати испит тако се отворише врата једне собе у којој до сада не бивствовах.

На овом путовању бијаше неколико фасцинантних тачака и тренутака, који остављају утисак. Прва тачка путовања, која оставља утисак је свакако сједење на софи моста Мехмеда паше Соколовића, који прича, не, гријешим, шапуће приче старе вјековима. Он се смјестио у наслоњачу као мудри дјед, док ја, као радознала унука сједим поред играјући се травком и слушам упијајући сваки тренутак. Са моје тачке кружнице и погледа ка центру не постоји боље мјесто за читање, отварајући ново поглавље, од управо сједења на софи Моста.

Вјерујем да оно што сваки град обиљежи су легенде града, наше анегдоте са путовања, а Вишеград захваљујући мосту има и једних и других.

Поред моста друга асоцијација на Вишеград је Андрићград, но рекла бих да је цијели Вишеград заправо Андрићград, јер нема кутка града у којем не постоји нешто што не асоцира на Иву Андрића (статуа, споменик,  кућа у којој је провео дјетинство, учионица у којој је сједио, улица која носи његово име). У Андрићграду долази до преплитања стилова, што некога у коме се скрива космополита и еклектик одушевљава, јер само различитости чине јединствен мозаик. Вјерујем да није сврха живљења открити у чему смо различити и ту се зауставити, већ испреплести наше „разлике“ и добити ново и јединствено.

Ово путовање ће обиљежити неуморна бака бритког ума и језика која је у стању да се попне међу првима, ма какав био успон, као и дјечак Ром, како га одмиља прозвах Малиша, јер не умијем да запамтим имена. Малишу, доживјех као млади мост у људском облику, јер зна баш много о Вишеграду, а како се видим као слободно дијете са прашњавих улица, на којима често сједим, заљубљено у  лутања онда у сваком граду први људи којима ћу прићи и који су моје друштво су улични свирачи и продавачи, јер знају фасцинантне приче. Заправо то су ријетки тренуци у животу кад Бојана утихне и слуша фасцинирана упијајући сваку изговорену реченицу, они су за мене као времеплов, а пошто обично успијем наћи оне који умију тако лијепо да испричају причу годи ми да их слушам.

Још нешто је занимљиво како на нашем путу никада нисмо остављени, па тако на овом путовању упознах Дијану, невјероватно способно Биће. Нема податка који  не може набавити и излета који се уз њену помоћ не може договорити.

Занимљиво бијаше и возити се возићем „Ћирком“ док други Малиша свира на хармоници и прича интересантне легенде, чији говор прекидају упадице нестрпљивих путника.

Одлазак до куће Иве Андрића и посјета учионице у којој је сједио својевремено остају као фотографија у сјећању  више на рационалном него на емоционалном нивоу, док с друге стране пењање на видиковац и зип лајн итекако умију да ме додирну емоционално. Панорама града, која нас одваја од искустава људи који ту живе. Сваки поглед на град је као да постојимо ми и постоји град са својим становницима, који чине јединствено Биће, којем прилазимо њежно, радознало истражујући кутке града ходајући улицама. А зип лајн итекако ме покреће емоционално, убрзавајући и дисање и проток крви.

Наредни утисак са  путовања бијаше крстарење Дрином. Нема сокака у којем, ако постоји и најмања могућност да се исплови па било то барком, скелом, не запловим, уз то се разлетим као вилин коњиц у свим правцима спајајући два елемента ваздух и воду. Тако бијаше и у Вишеграду, искористили смо један дан да запловимо Дрином, прво кратко узводно, гдје ми се напокон открила „Кула Краљевића Марка“, којом сам данима додијевала људима питајући гдје се то она заправо скрила. Након тога се запловило низводно два сата у правцу Старог Брода, гдје се налази спомен обиљежје жртвама из Другог свјетског рата. Пловидба низ кањон дефинитивно оставља утисак, још смо имали вријеме пред невријеме, чак у налетима и нешто кише, па су се могле направити одличне фотографије, ко је заљубљеник у фотографију. Но, моја маленкост је већи заљубљеник у тренутке и покушава што више да их скупи у животу, јер фотографије могу да се избришу, али сјећање на тренутке који су нас оставили без даха остају.  А један такав тренутак, који остаје је сједење на прамцу док вјетар дува, а у Души се поиграва нека безграничност, коју додирује дивљење ономе што је у стању да створи Природа.

На путу за Мокру Гору гдје смо посјетили Шарганску осмицу, Дрвенград и Златибор нашао се Манастир Добрун. Један битан тренутак за помјерање мојих физичких граница се десио управо приликом посјете манастира Добруна, када сам се у сандалама  успјела успети стазом која води до статуе Карађорђа, а одакле се може уживати у погледу на манастирски комплекс.

Поред манастира пролази ускотрачна пруга, која голица моју пажњу у жељи да се провозам Шарганском осмицом. Иначе, манастир је дуго времена служио као добрунска црква, да би 1993. године било обновљено монаштво.

Но, то не бијаше једини тренутак кад се ово дијете заиграло. Приликом посјете базенима и турском купатилу, који се налазе у хотелу „Вилина влас“, поред уживања у љековитој бањској води може се попети  шумском стазом до цркве посвећене св. Јовану.

Кад се на крају промијешају, као шпил карата, тренуци са овог путовања може се само уздахнути и насмијешити свему што ме је ка овом путовању усмјерило, захвалити се на догађајима током путовања, јер спознах колико могу, док се шетах новом стазом ка предјелима на којима ме сачекала још већа креативност и храброст.

Бојана Кнежевић