• Banja Luka
  • 6°C
  • Prijedor
  • 6°C
  • M. Grad
  • 5°C
  • Gradiška
  • 6°C
  • Doboj
  • 6°C
  • Bijeljina
  • 6°C
  • Višegrad
  • 10°C
  • Foča
  • 6°C
  • Trebinje
  • 12°C
  • E. Sarajevo
  • 6°C

Ријеч занат је арапског поријекла (сан’ат) која је у наш језик преузета од турске ријечи санат у значењу мајсторија, вјештина или знање, а важна „привредна грана“ старих урбаних насеља или допунско привређивање у сеоским заједницама. Данас је вриједан туристички мотив, посебност и карактеристика дестинација Републике Српске.
Вријеме и искуство дали су човјеку вјештину да „што очи виде руке раде“, али и способност да се створи оно што никад нико није створио до тада. Под занатом се подразумјевају првенствено вјештина ручног рада као и професија која ту вјештину користи и упражњава. Занатлија, уз креативност и стваралачку склоност, израђује јединствене – уникатне производе користећи традиционална знања и технологије уз употребу природних материјала: дрво, кожа, метал, текстил, глина, камен.
Занатски производи су практични предмети и оруђа у свакодневном животу, али и предмети који имају друштвене, умјетничке и симболичке сврхе (музички инструменти, иконописи, уникатне рукотворине из домаће радиности, сувенири).
Стари занати су одраз прилика и вишевјековне традиције народног живота у селу и граду. Представљали су успостављање одређеног облика радионице за производњу производа намјењених тржишту која је радила у току цијеле године. Занатлије су се бавиле лончарством, плетарством, качарством, а доласком Турака на ове просторе појавили су се и нови занати: кујунџијски, браварски, табачки и ћурчијски, казаски, папуџијски, сапунџијски, поткивачки, казанџијски, сабљарски, бозанџијски и халваџијски – вјештине обраде сировина или пружања услуге која лежи у основи сваког заната.
Са развојем занатства у градовима се развила жива трговина. У радњама и дућанима и на недељним пазарима одржаван је промет занатских производа у свим градским и сеоским мјестима. Крајем XIX вијека, због појаве приступачније полуиндустријске и индустријске робе занатска производња постепено је слабила и одумирала, а у првим деценијама XX вијека услужне дјелатности све више постају особеност градских и варошких занатлија.
Ипак зборови, вашари и неки од заната одржали су се и до данас па их имамо прилику представити као мајсторске радионице специфичних производа, радње и атеље те кроз бројне манифестације, а обиљежавају догађаје из наше даље и ближе прошлости.

 

Занати Републике Српске

Опанчарство – занат израђује једноставну и практичну кожну обућу превасходно намењену сеоском домаћинству. Опанци су веома стара врста обуће која се носила још од периода прије нове ере, да би се опанчарство нарочито развило средином XIX вијека. У српском народу опанак представља традиционалну обућу и симбол фолклора.
Данас је потражња за опанцима свакако мања него у поменутим временима, мада се они и даље израђују као сувенири и продају туристима, за потребе фолклорних друштава и посебне прилике, нпр.дјеци поводом крштења.
Домаћа радиност „Копча“ из Лакташа израђује и у понуди има опанке из Крајине, Шумадије, Македоније, Влашке, Гламоча, а од коже се израђују и привјесци, опанчићи и кожне наруквице.

 

Ваљање (пустовање) вуне – је најстарија позната техника за израду материјала од вуне, старија и од ткања. Техника је толико стара, да је више древних народа помиње у својим легендама, штавише, на нашим просторима, у околини Сарајева, пронађене су капуљаче од ваљане вуне, дио старословенске културе.
Са развојем цивилизације филцање је опстало као техника везана за умјетнички приступ дизајну текстила, а уникатни ручни радови од вуне могу се пронаћи код „ВУНЕНИ“ у Вишеграду.
Ткање, вез – Да би се загријали, још у давна времена људи су пронашли начин како да памук, вуну, лан и конопљу упреду у танке нити. Њиховим укрштањем правили су ткање те прву одјећу и предмете за опремање домаћинства. Поступак ткања остао је готово исти до данас, разбој је некада био саставни дио сваке куће, а свака породица у производе ткања уносила је мотиве са свог поднебља. Због тога, сваки народ па и народи на нашем тлу ткање сматрају дијелом свог културног наслијеђа.Многа удружења жена, али и појединци из Власенице, Требиња, Рогатице, Теслића, Вишеграда, Шипова, Дервенте, подручја Бање Луке од заборава покушавају да спасу ову креативну вјештину и допунско украшавање, водећи радионице и бавећи се израдом народних рукотворина.
Развоју сарачког (ременарског) заната у Бијељини односно Семберији погодовао је узгој коња за транспорт и сличне потребе, јер сваки власник коња је желио да његови коњи имају што бољу опрему, да су што боље и љепше украшени. Данас, у занатској радњи Неџада Пилаковића, из тридесетих година прошлог вијека, израђују се и кофери, ручне торбе, каишеви, футроле и продаје разни употребни предмети од учињене (штављене) коже.
Ковачки занат – Примјена и обрада једаног од најважнијих метала, гвожђа или жељеза, представљала је и представља основ економског и културног развоја, а опстао је и до данас због трговине ковачким производима, одржавања постојећег оруђа, поткивања коња и слично. Центар ковачког заната у сјеверозападном дијелу Републике Српске је Мркоњић Град, некадашњи Варцар Вакуф, а своје производе највише продају на пијацама у Мркоњић Граду и Бањој Луци као и у својим радионицама. Производи су: косе „варцарке“, ножеви, косире, српови, гребена, сјекире, мотике, косачки прибор, потковице.
Дрводељство и дуборез – Дрво је значајан природни материјал у савременој производњи сувенира као пратећој дјелатности туристичких понуда. Важно је и као основни материјал за уникатне производе примјењене и декоративне умјетности при рукодељству и изради дубореза. Израђују се кашике, дрвене дршке, столице, дрвене фигурице, чутуре и плоске за ношење ракије, украси, сувенири. Израда иконостаса у дуборезу и икона била је вјековна активност монаха, а сада и много шире заједнице и појединаца; Добој, Лакташи, Бишеград
Израда традиционалних музичких инструмената – По селима РС и данас проналазимо самоуке мајсторе који израђују инструменте за своје потребе или за потребе у своме крају. Користе веома мали број алата и то су најчешће сјекира, нож, дубач, шило,.., али украси на њима имају умјетничку вриједност и приказују вјештину и стваралачки таленат онога ко их израђује. Најчешћи украси су биљни и животињски, геометријски мотиви и симболички знакови, разни натписи, ликови историјских личности. У околини Бање Луке, Козарске Дубице, Добоја, Дервенте, Гацка израђују се гусле, шаргије, тамбуре, свирале, али и виолине по наруџби.